Istraživačka stanica Petnica - Seminar matematike

Evo moje priče [letnji seminar MAT I / II, 2011]



piše: Tamara Krivokuća
Gimnazija i Ekonomska skola "J.J. Zmaj", Odžaci
(komentare možete ostavljati na blog strani priče)

“Rad je od majmuna stvorio čoveka, a vi ako 'oćete da budete majmuni, ostanite u krevetima”- Milovan Šuvakov - Šuki

Letnji seminar. Za petničre, te reči imaju neopisivo mnogo značenja, a svako je posebno i neverovatno na svoj način. To ne liči ni na jedan drugi seminar kroz koji smo prošli. Niko osim Petničara ne može to da razume. Zimski, iako je trajao čitavih nedelju dana, bio je jako naporan, radilo se ceo dan i pola noći, a drugu polovinu smo mogli da iskoristimo samo za učenje i pisanje projekata, tako da mi polaznici nismo imali mnogo vremena da se družimo i bolje upoznamo. Prolećni – pa, taj je bio neuporedivo bolji, zbog činjenice da smo se svi već kolko tolko poznavali, i da nismo tolko puno radili, imali smo vremena da se družimo, ali i da radimo, i naucimo ponešto. Jedini problem bio je to sto je trajao isuviše kratko – samo 4 dana. Letnji je, s toga, predstavljao veliki izazov za nas Petničare, iz više razloga, kojih nismo ni bili svesni sve dok nismo došli u petnicu; ali doći ću do toga kasnije. Ovo je moja priča, moj doživljaj naše male letnje avanture u Petnici.

Neverovatna je činjenica da za ukupno 11 dana prethodno provedenih u Petnici, mi smo uspeli da je zavolimo kao da je naš drugi dom (što, makar za mene, i jeste), a ljude – druge polaznike, mentore, saradnike i ostale – kao svoju porodicu. Ljudi koji dolaze iz cele Srbije, pa ponekad i šire, okupili su se u to malo mesto, sa voljom da nauče nešto, da upoznaju nove ljude i da se druže i zajedno rade, preko noći postaju kao braća i sestre. Neopisiv je bio taj osećaj, kada sam 16. avgusta stigla na autobusku stanicu u Valjevu i videla svoju petničku porodicu, nakon 4 meseca. Nisam bila ni svesna činjenice da ću, u toku sledeće 2 nedelje, ove ljude zavoleti još više, ukoliko je to uopšte moguće.

Itako, ubrzo smo se zgurali u autobus za Petnicu. Bilo je dosta polaznika, više nego inače, sto me je malo iznenadilo. Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam, po ulasku u bus, spazila 3 gitare koje su stajale na paru sedišta odma naspram ulaza. Bavim se muyikom vec neko vreme, i ne odvajam se od moje gitare, tako da nisam imala ni najmanju dilemu kad je u pitanje dosla petnica – ponela sam gitaru sa sobom. Ostavila sam moju gitaru među ostalima, pomislivši – Da li je moguće? – a vlasnici gitara su me pogledali pomalo zainteresovano, a jedan od njih je rekao – Opa, još jedna! Na to sam odgovorila – Gitara nikad dosta :) - Kasnije sam saznala da su to polaznici MAT 2 seminara (s kojima smo se spajali na letnjem seminaru), odnosno moje nove ‘kolege’.



U svakom slučaju, ubrzo smo stigli, a prizor koji smo zatekli ostavio nas je bez teksta – Gradilište. Pola petnice bilo je ograđeno, puno radnika koji su očigledno radili na izgradnji ‘nove Petnice’. Iako smo bili obavešteni da će Petnica biti u radovima, nisam očekivala takav prizor. I dalje začudjeni, otišli smo do naše stare učionice, gde nas je dočekao nas rukovodilac, ”Stari vladar” Šuki. On nam je poželeo dobrodošlicu, i objasnio nam situaciju sa radnicima. Na naše opšte zaprepaštenje čuli smo da se, nakon našeg odlaska, Petnica zatvara sve do marta, aprila sledeće godine, kada će biti ponovo otvorena kao nova Petnica, malo veća i ‘luksuznija’. Dakle, imali smo 2 nedelje u Petnci da se provedemo bolje nego ikada pre, jer narednih desetak meseci se nećemo vraćati u Petnicu, a i kad se vratimo ona više neće biti ista. Dobro između ostalog trebalo je i da pišemo naše projekte, pošto je to, naravno, i cilj letnjih seminara. Ali sve u svemu, dobar provod nam je bio u prvom planu. Što bi moje kolege rekle: “Challenge accepted!”

Smestili smo se u sobe i otišli na ručak, čuveni Petnički Pasulj. Prožimao me je neki osećaj slobode i radosti dok sam uzimala poslužavnik u kuhinji, i bacala pogled na ostale polaznike, na pogled kroz prozor – pečurke, spavaonice – dok sam udisala taj poznati miris – miris Petnice. Naravno, odma posle ručka imali smo predavanje, i to ni manje ni vise nego predavanje iz GeoGebre koje je držao profesor Nebojša Lazović – Neša. Naravno, ne bo to bilo pravo predavanje kad ga ne bismo imali 2 dana. Sutradan prepodne se predavanje nastavilo, uz goste – ministar Božidar Đelić nam je došao u posetu. Poseta nije trajala preterano dugo, on i grupa novinara i fotografa došli su u našu računarsku salu, da vide šta radimo. Nakon toga, uzeli smo sve 4 gitare, otišli na donju pečurku i zapevali, po prvi put svi zajedno MAT1 i MAT2, naše ex-yu pesme. Pevali smo nekih sat vremena, uz par pauza za naštimavanje gitara. Popodne smo, po prvi put, išli na bazen. Od momenta kad smo došli, negde oko pola 5, pa do nekih 7 nismo izlazili iz vode, sve vreme igrajući “ledenog čike”. Bili smo kao mala deca, vijajući se po bazenu – slobodni, bez obaveza i briga u tom trenutku. Neopisivo lep osecaj.



Sutradan, imali smo predavanje kod profesora Đure Paunića. Njegov simpatični novosadski naglasak kao i uzrečice “što kaže” “kak’ se zove” i, naša omiljena “dokaz trivijalan”, činili su ga našim omiljenim predavačem, iako su njegova predavanja pomalo komplikovana i neshvatljiva na prvi pogled. Na prošlom seminaru smo ga rado citirali, a taj običaj se održao i do sada. Ovaj put nam je ostavio novu rečenicu za citiranje: “Sitan račun, duga ljubav”

Noći smo provodili pod pečurkama, svirajući i pevajući, ili u učionici igrajući karte i yamb, ali ubedljivo najviše igrajući igru Mafije. Mafija je omiljena igra petničara. Ova igra nas je najviše zbližila sa ostalim seminarima, jer su i arheolozi i hemičari, seminari koji su bili zajedno sa nama u petnici, bili vrlo radi da nam se pridruže. Ostalo je nekoliko glavnih uspomena na ovu igru, među kojima je Vukašinov čuveni uzvik “Prva!”, kao i izjava “Znači Luka je mafija, veruj mi, znači provereno”, zatim Vuk Trnavac, polaznik arheologije, koji je svojom igrom umeo da nas zasmeje, ali ne umem to da opišem. Ko je bio tamo razumeće. :). Mafija je umela ponekad da nas okupira sve do jutra, kada bi neki otišli na spavanje, dok bismo mi ostali otišli na pečurku da zajedno dočekamo izlazak sunca.

U početku smo funkcionisali sasvim normalno. Međutim, kako su dani prolazili, ustajanje je postao mali problem,s obzirom na to da bismo jako kasno išli na spavanje,ili ne bismo spavali uopšte, ponekad i par dana za redom. Tako da smo jutra provodili spavajući. Ustajali smo oko ručka, ali samo ako Šuki nije uspeo da nas probudi ranije, a mogu reći da se jako trudio. Nakon neuspelog buđenja uključio bi protivpožarni alarm, a kada ni to nebi upalilo, upadao bi nam u sobe sa pištoljem na vodu, prskajući nas sve dok nebismo ustali. Samo najhrabriji su uspeli da ostanu u krevetima. A kad god bi ustali, prvo pitanje je bilo: “Sta je bilo za dorucak?” Naravno, dugo očekivani dorucak dogodio se par dana pred sam kraj – PIZZA. Picu su svi očekivali svako jutro, neki su cak i išli na dorucak samo u nadi da ima pica, ali bi se uvek razočarali. Skoro uvek. Jedno jutro, bila je pica, a mi smo, tolko željni tog neverovatnog gurmanluka, jeli čak i repete.

Dani su prolazili, svaki neverovatan i poseban na svoj način. Mnogo toga se dešavalo – roštilj, koji smo organizovali i sami pekli, prskanje, koje smo pokrenuli zbog toga što taj dan nismo išli na bazen (kad nismo mogli da idemo na bazen,doveli smo bazen do nas), zatim veče zanimljivosti, kada smo naučili koliko iznosi koren iz 2 ( jedan točka četri jedan četri dva jedan tri pet šest dva), izlet u pećinu, kada smo se našli medju stotinama slepih miševa, blatnjavi, i tako dalje. Mogla bih da pišem o tome do sutra.



Ali činjenica je da ništa što ja napišem neće moći ni približno da prikaže našu malu avanturu. Za dve nedelje provedene u Petnici, među kolegama-učenicima koji, kao i ja vole matematiku, muiku, dobar provod i druženje, naučila sam mnogo toga. Osim naravno da radim u GeoGebri i da rešavam probleme vezane za konveksan četvorougao, naučila sam da budem slobodna i kreativna, da pametno iskoristim vreme koje mi je dato, da verujem u ljude i da im dam do znanja da mogu da veruju meni. Petnica se svima nama usadila u jedan deo mozga, koji je rezervisan samo za nju, ona u našoj svesti postoji kao neki poseban svet, nevezan za stvarni život, u kojem možemo biti šta god poželimo, u kojem nema ograničenja našoj mašti. Kao što već rekoh, imamo šansu da budemo deca, mada u neku ruku i odrasli. Za tim osećajem sam dugo tragala, a nisam ni sanjala da ću ga naći u Petnici.

Poslednje jutro. Niko nije spavao, svi smo zajedno provodili poslednje trenutke. Dočekali smo izlazak sunca. Oko 6 sati otišla sam da se spakujem. Nisam nameravala da gubim vreme na pakovanje, samo sam pobacala stvari u kofer. Otišla sam u učionicu, da proverim da li su mi neke stvari ostale tamo. Kada sam bacila poslednji pogled na učionicu, neki cepajući osećaj je prostrujao u mojem stomaku. Nisam se puno zadržavala, vratila sam se u sobu da završim pakovanje i izašla napolje. Sedeći tamo, pod pečurkom, zajedno sa ostatkom polaznika, razmišljala sam o svemu sto se izdešavalo u protekle dve nedelje. Slike su mi izbijale u glavi, jedna za drugom – prvi dan,dolazimo u Petnicu...mi svi okupljeni pod pečurkom sa četiri gitare, pevamo...zatim mi svi sedimo na podu ispred računarske sale i igramo Mafije...izbija mi slika u glavi – mi stojimo kod jezerra u pećini, u potpunom mraku, slušajući tišinu...odjednom, stojimo oko vatre i pečemo roštilj...prskamo se u bazenu...milion slika se naizmenično smenjuju, a onaj osećaj u stomaku se opet javio. Da li je moguće da je tako brzo prošlo? Bacila sam pogled na ostale polaznike, moje prijatelje, moju braću i sestre, koji su i dalje pevali, zagrljeni i pokriveni ćebadima. “Ove ljude dugo neću videti”, pomislila sam, gutajući knedlu u grlu,”neke možda čak i nikada više”. Zatim sam pogledala na gradilište i pomislila: “Ovo mesto vise nikada neće biti isto”, Suza mi je klizila niz lice dok sam bacala poslednji pogled na Petnicu. Kada sam, pre godinu dana popunjavala formular i pisala esej u nadi da će me primiti, nisam ni sanjala da, godinu dana kasnije, necu biti u stanju da se odvojim od ovog mesta. Ali, kao što kažu, svemu što je lepo dođe kraj. Pozdravila sam prijatelje i krenula za Valjevo, sa slikom njihovih nasmejanih lica dok su mi mahali, kao poslednjom uspomenom na dve najlepše nedelje u mom zivotu.